Текст: Марилина Рашел Века
25 година од НАТО агресије на Југославију…
Отац Сава је из манастира Дечани 2003. године овако подсетио на 24. март 1999, дан који је означио почетак рата против тадашње Југославије:
„НАТО је покренуо масовне ваздушне нападе на Србију без одобрења Савета безбедности Уједињених нација и без покушаја да се искористе све могуће опције за мирну стабилизацију ситуације од стране међународне заједнице. Иако је НАТО изјављивао да су ваздушни удари усмерени на југословенске војне циљеве и режим Слободана Милошевића, хиљаде цивила свих националности су страдале и трпеле последице, а њихова погибија је названа ‘колатералном штетом’.“
После 25 година, Косово је место тешко за живот, где напредују углавном илегалне активности; етничка дискриминација се наставља, а више од 250.000 становника Покрајине (углавном Срба) није могло да се врати у своје домове упркос присуству НАТО-а, Уједињених нација, а сада и ЕУЛЕКС-а, и упркос обећањима међународне заједнице. Поред тога, око 2.000 Срба се воде као нестали, а по свему судећи више од 300 Срба било је жртва трговине органима који су завршили на међународном црном тржишту органа и људи, уз потпуну некажњивост и равнодушност такозване међународне заједнице.
Стотине српских православних цркава спаљене су пред очима међународних трупа КФОР-а, заједно са стотинама уметничких предмета, слика и фресака; српска гробља су оскрнављена.
Београд, пре 25 година мета НАТО авиона који су 78 дана бомбардовали Србију, и даље је рањен град.
Гори агонија Косова и Метохије, споро нестајање српске заједнице, одлучне да остане на земљи српског народа – Косову и Метохији.
Разорене зграде Београда и данас нас подсећају на другу страну рата, на мрачну зону коју медији занемарују, на сведочанство једне ноћне море, на халуцинантну слику садашњости.
Година 2024. не означава само двадесетпету годишњицу НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, већ и тридесету годишњицу првог НАТО напада на Републику Српску у Босни. Обарање неколико авиона босанских Срба 28. фебруара 1994. означило је праву прекретницу у улози НАТО-а (чија ће формализација уследити пет година касније) – од савеза „за узајамну одбрану“ до коалиције способне да „брани интересе својих чланица у сваком делу планете“.
За земље попут Немачке политичка траума била је већа него другде, јер је сопственој војсци било дозвољено да интервенише изван националних граница у новим „операцијама ван подручја“ (Out-of-area-Einsätze), које су после нацистичког искуства с разлогом постале табу. Данас то питање делује удаљено, јер су у међувремену превазиђени и многи други табуи.
