Приредио: Енрико Виња
„…рат није песма која може да се заборави
рат је кобна бајка која се свакога дана испољава…“
(Милена Н., Косово, 12 година)
„…Управо сам дао налог врховном команданту савезничких снага у Европи, генералу Кларку, да отпочне ваздушне операције (нпр. ваздушна бомбардовања…) против Савезне Републике Југославије… Сви напори да се постигне политичко, преговарачко решење кризе на Косову су пропали и нема алтернативе предузимању војне акције…“
Тако је 23. марта 1999. тадашњи генерални секретар НАТО-а Х. Солана, пред светским медијима, објавио почетак краја „мале“ Југославије, а посебно српског народа…
Агресија на Савезну Републику Југославију / Србију… била је оправдавана потребом да се заустави „етничко чишћење“, „геноцид“ и да се обнове „људска права“ у покрајини. То су била три темеља на којима је такозвана Међународна заједница – односно осам најбогатијих земаља света, односно њихово оружано крило, НАТО (док су владе две трећине човечанства, гласовима против или уздржанима, биле против рата) – 24. марта 1999. прогласила агресију на Југославију.
Стварност на терену је потпуно супротна званичним истинама које су износили НАТО, УНМИК, ОЕБС и такозвана Међународна заједница.
Ни после 25 година нису документовани и доказани наводно „етничко чишћење“, „геноцид“, нити „масовне гробнице“ са десетинама хиљада косовских Албанаца!
Према документима ЦИА, ФБИ, ОЕБС-а, УНМИК-а, НАТО-а… до данас:
– пронађено је 2.108 тела свих националности;
– према УНХЦР-у, прве избеглице су регистроване 27. марта 1999, односно три дана након почетка бомбардовања;
– од јуна 1999. па надаље убијено је 3.000 Срба, Рома, југословенски оријентисаних Албанаца и припадника других мањина;
– отето је 1.300 Срба;
– данас се зна (према мемоарима бивше тужитељке Хашког трибунала за Југославију, Карле Дел Понте) да се знало за 300 Срба које су терористичке снаге ОВК одвеле у Албанију ради вађења органа, једног по једног.
„Сада живимо као у кавезу, затвореници, али странци кажу да смо слободни…“
Јован, 10 година, енклава Гораждевац, Косово
24. март 2024 – Годишњица агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију
- марта навршавају се 25 године од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Током те агресије, која је трајала 78 дана, хиљаде људи је страдало, велики број је рањен и трајно онеспособљен.
Током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију од 24. марта до 10. јуна 1999, авијација НАТО-а извела је бројне нападе, бомбардујући цивиле и невојне циљеве.
Многа деца су погинула у тим нападима, као и бројни пацијенти у болницама, пролазници, људи на улицама, на пијацама, у колонама избеглица.
Уништавани су болнице, куће, школе, мостови, цркве и манастири.
Ови напади су цинично називани „колатералном штетом“ од стране званичника НАТО-а, иако се радило о нападима чији је циљ био уништавање морала становништва намерним застрашивањем.
Као људска бића и свесни људи, имамо моралну обавезу да одамо пошту тим жртвама и свим другим жртвама агресије.
На овој дугој листи жртава помињемо малу Милицу Ракић, двогодишњу девојчицу из предграђа Београда, као и мале жртве бомбардовања дечјег одељења болнице „Мишовић“ у Београду и многе друге.
Уништена је путна и железничка инфраструктура, као и велики број фабрика, школа, болница, петрохемијских постројења, споменика и културних добара.
Директна штета процењена је на 100 милијарди америчких долара.
Читаве области Србије, а посебно Косово, загађене су употребом осиромашеног уранијума.
Последице по становништво, нарочито по новорођене, испољавају се у облику малформација које се временом погоршавају. Десетине хиљада Срба који су опстали и даље живе у енклавама, под заштитом како би се избегло насиље и напади.
Агресија НАТО-а на СР Југославију представљала је преседан без преседана у међународном правном поретку, у принципима међународних односа и у Повељи Уједињених нација.
По својим мотивима и последицама, та агресија представљала је први велики глобални догађај након Другог светског рата, а касније агресије на друге народе показале су да је послужила као лабораторија.
Та агресија на Југославију отворила је пут једностраној употреби силе у међународним односима и каснијим нападима на Авганистан, Ирак, Сирију, Либију, а ових месеци ратни ветрови дувају у Украјини, на границама Русије.
Током те агресије створен је тесан савез између НАТО-а и терористичке организације под називом Ослободилачка војска Косова (ОВК), чиме је омогућено да се од терориста претворе у владаре садашње марионетске државе Косово.
Последице тог савеза трају и данас, кроз наставак застрашивања и терора над српским и другим неалбанским становништвом на Косову и Метохији, укључујући нападе и уништавање споменика хришћанске, антифашистичке и југословенске културе.
Зашто је Европа равнодушна према свему томе? Балкану, Србији и земљама региона потребни су мир, стабилност и развој, али уз истину и правду.
Све то је могуће само уз поштовање резолуција УН, усвојених између страна 2000. године по окончању бомбардовања, посебно Резолуције 1244, која је гарантовала једнака права и безбедност за све народе тог подручја.
АЛИ ОНА ЈЕ И ДАНАС ПОГАЖЕНА И УКЛОЊЕНА.
Енрико Виња
Београдски форум за свет једнаких – Италија
Удружење СОС Југославија – СОС Косово Метохија
