Аутор: Антонио де Фелип
Дана 24. марта 1999. године NATO, савез који се одувек представљао као искључиво „одбрамбени“, започео је напад на Србију снажним ваздушним бомбардовањем авионима и крстарећим ракетама. Ниједна претња никада није дошла из те мале балканске земље према државама чланицама НАТО-а. Непрекидно бомбардовање, дању и ноћу, трајало је 78 дана, све до 10. јуна.
Десетине хиљада цивила изгубиле су живот, иако је тачан број веома тешко утврдити. Нападани су мостови док су преко њих пролазили пешаци, аутобуси и аутомобили, бројне јавне и приватне зграде у Београду, фабрике, инфраструктура, стотине цивилних објеката у градовима и селима. Уништена су 82 моста, све рафинерије нафте, 14 термоелектрана, 13 аеродрома, 20 железничких станица, 121 фабрика, путнички возови.
Били су то очигледно терористички напади: огроман број удара на цивилне циљеве онемогућава да се говори о „грешкама“, како је након сваког масакра тврдио НАТО, који је у многим случајевима безочно негирао нападе, проглашавајући их „српском пропагандом“. Западни медији, из зле намере, уверења или под притиском атлантистичких центара моћи, прихватали су те лажи: говорило се о „колатералној штети“, неизбежним грешкама у рату.
Међу бројним „хуманитарним“ нападима на невојне циљеве треба поменути бомбардовање седишта Социјалистичке партије у Београду, напад на зграду Радио-телевизије Србије (шеснаест погинулих новинара и техничара), бројна бомбардовања цивилних аутобуса и болница (попут оне у Сурдулици, где је страдало двадесет људи). Познат је и напад САД на кинеску амбасаду у Београду, у којем су погинула тројица дипломата, догађај који се и данас обележава у Србији и Кини. Америчка страна је бомбардовање приписала „застарелим мапама“ — морбидно изругивање истини и жртвама.
Против мале и слабо наоружане Србије формиран је импозантан атлантистички савез: САД, Велика Британија, Белгија, Канада, Данска, Француска, Немачка, Норвешка, Холандија, Португалија, Шпанија, Турска — и, наравно, Италија, са чијих база, посебно из Авијана, полетали авиони за нападе.
Узроци рата и Косово
Главни разлог агресије био је одлучан отпор Србије продору НАТО-а на Балкан, као и геостратешки значај Косова. Након самопроглашене „независности“, САД су изградиле базу Camp Bondsteel, највећу америчку војну базу у Европи.
Косово и Метохија представљају духовну и историјску колевку Србије, о чему сведочи више од 1.500 православних цркава и манастира из средњег века. На Косовом Пољу, 28. јуна 1389, вођена је историјска битка у којој је кнез Лазар Хребељановић погинуо, постајући симбол жртве и идентитета српског народа.
Током векова османске власти, Срби су били изложени прогону, тешким порезима, насилним одвођењима деце (данак у крви) и масовним миграцијама. Историјске промене демографије, ратови, као и период Југославије под Титом, додатно су продубили тензије.
Случај Рачак
Јануара 1999. године, у селу Рачак на југу Косова, након борби између српских снага и припадника ОВК, пронађено је 45 тела. Шеф мисије ОЕБС-а, амерички дипломата William Walker, без спроведене истраге прогласио је догађај „масакром цивила“. Та изјава постала је окидач за медијску кампању и каснију интервенцију.
Међутим, форензички извештаји, укључујући и оне објављене у стручним часописима, указали су да није било доказа о егзекуцијама из непосредне близине и да су многи страдали били наоружани борци. Фински форензички тим, на челу са Хеленом Рантом, касније је говорио о притисцима да се извештај прилагоди политичким очекивањима.
Последице и наративи
После 78 дана бомбардовања, употребе муниције са осиромашеним уранијумом и разарања инфраструктуре, Србија је била принуђена на повлачење са Косова. Председник Слободан Милошевић касније је ухапшен и изручен Хашком трибуналу, где је преминуо пре окончања поступка.
Након уласка НАТО снага, уследили су напади на српско становништво и уништавање православних светиња. Манастир Високи Дечани, под заштитом УНЕСКО-а, спасен је од уништења захваљујући међународном војном обезбеђењу.
Руски писац Александар Солзентсин осудио је интервенцију као грубо кршење Повеље УН и „закон џунгле“. Неколико година касније, 2003, амерички државни секретар Колин Поувел (Colin Powell) у Савету безбедности УН изнео је тврдње о оружју за масовно уништење у Ираку — које су се касније показале као неосноване.
Закључак
Питање које аутор поставља јесте: колико можемо веровати званичним наративима у светлу ранијих дезинформација? Позивајући се на ироничну опаску Шузепеа Пезолинија (Giuseppe Prezzolini) о „апотима“ — онима који „не гутају све што им се сервира“ — аутор позива читаоце на критичко размишљање.
Препоручена литература:
- Il martirio del Kosovo – Никола Мирковић
- Armi di migrazione di massa – Кели М. Гринхил
- Ditelo a Sparta – прир. Маурицио Кабона
Фалсификати НАТО-а и савезника. Случај Косово – Telegraph
