Приредио Енрико Виња
…..Да НЕ заборавимо НАТО бомбардовање Југославије 1999. године
Да бисмо обележили и НЕ заборавили ову 25. тужну годишњицу, међу хиљадама папира поново сам пронашао ове редове које је велики немачки писац написао давне 1941. године.
Трагично је што се после 58 година трагедија поновила и што је још једном, као у сваком агресорском рату, оставила за собом: трагедије, смрт, беду, друштвена разарања и мржњу.
Неки кажу да је то цена „западне демократије”…
Можда ти „неки” на те просторе и не одлазе, или одлазе као расејани и имућни туристи.
За оне који су живели под бомбама ’99. и који данас настављају нераскидиву везу са тим поносним, достојанственим и истрајним народом… упркос свему и свима, стварност је другачија.
Желео бих да те „неке” одведем да упознају, разговарају и саслушају наше ратне удовице, мајке киднапованих са Косова и Метохије, децу незапослених у Србији, несрећне оболеле од склерозе на Космету, ратне инвалиде и њихову децу, оце манастира Дечани, жене, децу и старце који живе у енклавама…
Али ти „неки” сада имају другог посла, друге теме о којима извештавају, друге ствари о којима суде када је реч о „демократији”, „људским правима”, „развоју”.
Њих не занимају материјални услови живота, свакодневна мука преживљавања људи и народа, њихове рањене и силоване, али још непокорене душе.
Можда су то исти они који су се касније бавили Либијом, Сиријом, Донбасом, Јеменом… а резултати су нам пред очима – застрашујуће ситуације.
Па ипак, то су све народи на коленима, али не и сломљени, чак ни у свом достојанству.
И управо то не даје мира моћницима и господарима света.
…Ипак, осећа се дубока туга када се о свему томе размишља, и сваки пут остају црне рупе у души. Јер у овој ноћи нема места ни за снове ни за илузије, а обичан и поштен свет нема уточиште да побегне од ових призора вампира и стрвинара; нема заклона ни ровова, а што је најтужније… ни сновима се не може побећи, јер је данас на тим просторима све теже и сањати, а камоли смејати се.
…Ипак, са овим изузетним и поносним народом понекад се још увек може и насмејати и заплакати, душом и срцем, као што се „нормално” чинило не тако давно… и као што ће, можда, неки други једнога дана поново, нормално, чинити.
Као што се тада говорило на улицама и мостовима Савезне Републике Југославије:
МОЖДА ЋЕ НАС ПОБЕДИТИ. АЛИ НАС НЕЋЕ УБЕДИТИ!
„Да би напао своје суседе,
разбојницима је потребна нафта,
а нажалост, ми смо на путу
који води до ње…
Њихов нос, њушкајући резервоар нафте,
угледао је нашу малу земљу…
Позвали су наше главаре: после два сата разговора
продали су нас за шиваћу машину и чек.
Али када смо се вратили, бацили смо их у затвор…
Једног јутра чули смо тутњаву авиона над нама
и небо је постало црно;
бука је била тако јака
да нисмо могли да чујемо ни речи наших опроштаја…
Бомбе су падале и увече су пред нашим кућама
зјапили кратери већи од самих кућа;
наше жене и наша деца бежали су,
али њихови авиони летели су ниско над њима и прогонили их
читав дан по свој нашој земљи,
наша брда и поља била су покошена;
али су у исто време ископали и сопствену раку…
А на тим брдима урезано је ваше лице, ваша слика,
и реке ће потећи из ваше њушке
све док не будете здробили све
својим зверским зубима!”
………….
Бертолт Брехт – „Српска посланица”
Поводом бомбардовања Београда, 6. априла 1941.
(Превод са немачког: Душан Рњак)
Приредио Енрико Виња – Форум Београд за свет једнаких
СОС Југославија – СОС Косово и Метохија – март 2017.
