А онда је почела и српска школа

Дошла сам у Роверето 2004. године са двоје деце, Милованом који је имао 8 и Вељком 6 година. У том моменту нисмо ни били свестни где смо и зашто смо ту. Деца су пошла у школу, почели су са спортским активностима а онда је почела и српска школа. То заправо и није била права школа, него окупљање деце око професорке српског језика Снежане Петровић, у просторијама парохије “Света Породица” (Sacra Fаmiglia), једном недељно. Она их је учила ћирилицу, да рецитују и певају песмице на српском, причала им о значајним личностима наше историје… Да будем искрена, за мене је то је била само једна додатна обавеза, водити доводити децу, уклапати са другим активностима… често се час српског језика поклопи са тренинзима или утакмицама. Ја сам тада допуштала да дечаци сами изаберу, а они су редовно бирали фудбал и утакмице.

А онда је 2010. године у Роверето дошла права српска школа, под покровитељством Министарства просвете, које је професорку Снежану Петровић поставило за прву учитељицу српске школе. Школа је носила име најзначајније личности наше историје, “Свети Сава”, чије седиште је било у Вићенци, а где се уписало више од стотину ђака. Учитељица Снежана је један пункт отворила и у Роверету. Добили смо праву српску школу, попут оних које су одавно постојале у многим земљама Европе и Америке за Србе у расејању. Ни ја, ни многи родитељи попут мене нису одмах схватили значај те школе. Уписивали смо децу нерадо, љутили се на учитељицу што нас “не разуме” и инсистира да не само упишемо децу, него и да их редовно доводимо на наставу. Милован није хтео више да похађа, због нараслих обавеза у италијанској школи. Вељко је уписао тек осми разред и на моје чуђење, није пропуштао ни један час. Резултат његове марљивости било је то што је научио ћирилицу, да правилно пише и лепо чита, пуно је научио о Србији и заволео је свим срцем. Када је добио ђачку књижицу и Диплому, сви смо били поносни, а њему је то било најдраже школско признање.

2008. године родила сам Милицу, која сада има 15 година и похађа лицеј “Розмини” језички смер.
Милица је кренула у српску школу од првог разреда и похађала је осам школских година. Учитељицу Снежану је заменила учитељица Оливера, коју је Министарство послало из Србије, затим учитељица Ивана, па учитељица Драгица. Са Милицом нисам хтела да поновим грешку као са момцима, јер сам сазрела као мајка и правилније одредила приоритете. Милица је била добар ђак и имала је пуно обавеза у редовној школи, а и пуно интересовања. Поред редовне италијанске школе похађала је музичку школу и свирала виолину. У почетку је и са њом било “морам ли, могу ли да прескочим, уморна сам” али ја нисам попуштала.
На крају је схватила да је српска школа једна важна обавеза као и италијанска школа.
Уз њено школовање ја сам научила да се морају ставити приоритети, а у страној земљи то је очување националног идентитета, чији су стубови вера, језик и писмо.
Она је завршила основно образовање у италијанској школи и свих осам разреда српске школе и тиме стекла комплетно основно образовање. Добила је диплому и сведочанство, а ја сам била поносна колико на њен успех толико и на мој.

Зато саветујем родитељима који имају децу школског узраста, да их упишу у српску школу “Свети Сава”. Не бојте се да ће мешати језике, да ће бити преоптерећени, неће верујте ми! А и највећа срећа је када наша деца са својим рођацима са бакама и декама причају на матерњем језику, када им нисте потребни као преводиоци.
Надам се да ћу имати прилике да и своје унуке доводим у исту школу коју су похађала моја деца, а то се може остварити само ако уписујемо своју децу у школу “Свети Сава” и тиме допринесемо опстанку и развоју не само наше српске школе, него и нашег националног идентитета.

У Роверету, 25.09.2023.

Светлана Бараћ

Распоред часова и адресе наставних места Српске допунске школе “Свети Сава” можете прочитати ОВДЕ