Призрен, царски град

Извештај: Дејан Кусало – референт за хуманитарна питања

У име Савеза Срба у Италији посетио сам Косово и Метохију у периоду од 18. до 22. марта 2021, у знак сећања на Погром 2004. године који се догодио од 17. до 19. марта. Желим да пренесем своје искуство и обавестим о пројектима које смо остварили, који су у току и које планирамо да покренемо. Нисам желео да све објавим у једном чланку, већ у више њих, а сви заједно чине једну целину, циљ и обећање: Косово је српска земља, наш Јерусалим и наша Света Гора.

Чланци су следећи:

Пројекат „Комби за Косово и Метохију“

Косовска Митровица, подељени град

– Призрен, царски град

Гораждевац: трагедија усамљене енклаве која се бори захваљујући женама удружења „Брига“

– Соња Ракочевић: сећање и обећање

– Зочиште, најпосећенији православни манастир од стране муслимана

– Закључак: стање Народних кухиња на Косову и Метохији, манастира и цркава, становништва и суровог суживота у региону

 

Призрен, царски град

Догодине у Призрену

 

Призрен је био један од најважнијих мултиетничких градова у Србији на Балкану, са три службена језика (албански, српски и турски). У граду се налазио значајан број православних цркава, једна католичка, али сада је број џамија знатно већи.

Историја града је врло сложена. Прелазило се из једног краљевства у друго, из једног царства у друго, у дугом временском периоду, од када је српска држава постала део Отомансог царства, па све до ослобођења, након балканских ратова. Током Другог светског рата град био је под италијанском окупацијом (поклоњен албанској марионетској држави тог периода).
У току своје дуге историје, град је више пута мењао име. У шестом веку звао се Теранда. Када је изграђена тврђава Калаја, или Каљај, променио је име у Приздријана (по реци Дриму). Тако је временом добио име Призрен.

Град се највише развио у периоду српског царства у 12. веку. Тада постаје важан трговачки град, у који трговци и каравани стижу из целе Европе, посебно из Рагуза ла Бела (Дубровника), Венеције и других делова Европе. Призрен је био најважнији српски економски центар, са сопственом валутом. Почев од 12. века, саграђене су цркве и манастири изванредне лепоте и значаја. Неке потичу још из византијског периода. Богородица Љевишка је неколико пута девастирана у својој историји, а у отоманском периоду коришћена је као џамија. Последња девастација датира из Погрома 2004. године, када је опљачкана и запаљена. Црква је том приликом копернизована (поступак трајног уништења фресака).
Ту је и манастир Светих Архангела, опустошен још од турско-отоманског периода, чији су остаци коришћени за изградњу џамије Синан-паше, једне од најлепших џамија Србије. Постоје многе друге православне цркве, католичка црква из 19. века, православна богословија и јеврејско гробље (показује присуство јевреја у 17. веку). И присуство Јевреја на Косову се знатно смањило. У Призрену се налази највећи број Јевреја (око 50 особа), а то је пет пута више од српског становништва које је у граду остало . То показује да је план укидања српског присуства у региону нажалост успешан, да се спроводи етничко чишћење о коме нико на Западу не говори.

Упркос свим трагичним догађајима кроз историју, Призрен и даље одржава свој мултикултурализам, бар до 1999. године, када је број Срба у овом граду са 12.000 спао на десетак особа, услед репресије која је настала насилним одвајањем те територије од Републике Србије.

Данас се Призрен углавном сматра тихим градом и једним од ретких оаза мира на Косову и Метохији где се, упркос оштрој репресији и етничком чишћењу српског становништва, још увек може говорити српски језик без ризика да се постане мета напада локалног становништва. Поред српских енклава, овај град је једино место на Косову где се лично осећам мирно шетајући улицама и говорећи на српском језику.

Не можемо рећи да смо били у Призрену, а да се нисмо дивили ј његовој раскошној лепоти са висине на којој се налази тврђава Калаја.
Сада је пејсаж обележен невероватним бројем минарета. Затекао сам се на том месту у тренутку позива хоџе на молитву и као да сам се вратио у време отоманског царства, када звуци звона нису смели да се оглашавају, када су Срби били „раја“. Али за разлику од тог времена, у којем су Срби живели у Призрену, сада их нема, њихово присуство се свело на неколицину.

Призрен се простире дуж реке Бистрице која дели град на два дела. Реку пресеца неколико мостова, укључујући Камени мост, обновљен према својим првобитним параметрима, пошто се срушио након поплаве крајем 1970-их. На супротној страни историјског центра Призрена, могуће је дивити се двема необичним зградама. Обе су смештене дуж главне улице: минарету без џамије и турским купатилима, која су тренутно у фази обнове.

Најважније верске грађевине у Призрену су, без сумње, Синан-пашина џамија и црква Богородице Љевишке. Џамија је заиста импресивна, налази се на улазу у округ Шатерван (Shatërvan). Може се посетити, а изнутра се може и фотографисати. Саборна црква Богородице Љевишке је изграђена у 12. веку и припада Српској православној цркви. Под отоманском влашћу претворена је у џамију, да би почетком 20. века поново постала православна црква. 31. јула 2006. године увршћена је у УНЕСКО-ву листу светске баштине, као и манастир Дечани. Између јуна 1999. и средине 2002. године, црква је остала под заштитом војника КФОР-а. Албанци су је 17. марта 2004. године озбиљно оштетили. Група стручњака, под покровитељством Савета Европе, посетила је неколико пута храм, како би проценила размере штете, али нису предузети други конкретни кораци.

Призрен данас представља многе ствари: за Србе је то био и остаће заувек мала Фиренца, град културе, историје, симбол српског краљевства и царства, град који је увек дочекао свакога ко је желео да оде тамо да послује, живи или га једноставно посети.
За Албанце је национални симбол откако су 1878. године основали Лигу за одбрану права албанске нације, опште познату као Призренска лига – албанску политичку организацију чији је циљ био одбрана албанских интереса.

Оно што препоручујем онима који иду у Призрен је да посете град шетајући улицама, да посете све цркве и џамије у граду, да обиђу манастир Светих Архангела, где се налази гробница првог српског цара Стефана Душана Немањића, али и да се зауставе у једном од ресторана у центру, како би уживали у гостопримству становника Призрена и разноликости јела која овај град има. За мене је то апсолутно град Србије где се најбоље једе.

Узимајући у обзир и тренутни мрачни период, који није ни међу најгорима које смо видели, понављам стари поздрав и обећање, позајмљено јеврејског народа („следеће године у Јерусалиму“) па вас поздрављам речима: „Следеће године у Призрену!“

Ако желите да подржите наше хуманитарне акције можете донарати на банковни рачун Савеза Срба у Италији:
Codice IBAN: IT53 K030 6909 6061 0000 0176 259
Causale: Donazione