Posle 22 godine

„Eto, tako je za mene počeo rat. Preko radija, u osam uveče, kao da je reč o najavi za neku emisiju koja sve nas poziva da se udobno smestimo i zauzmemo svoje mesto u Saveznoj Republici Jugoslaviji, tada sačinjenoj od Crne Gore i moje Srbije. Mesta su bila podzemna.“

Ovo je citat iz knjige koju sam objavila 2019. godine i koja je posvećena svima onima koji su 1999. godine tražili mir i san pod nebom Srbije. Tada nisam ni pomišljala da ću ponovo biti prinuđena na još jedno bekstvo, na još jedan rat. Protiv koronavirusa. Te 2019, nakon što sam osećanja ispitala, stavila ih na papir, proživela čitajući sve ono što me je godinama opsedalo, mislila sam da ću se malo lakše sećati onoga što se dogodilo mojoj zemlji pre dvadeset godina. A grdno sam se varala. Evo, prošla je još godina od tog kobnog dana, a nepravda u meni i dalje vrišti i ne da se umiriti.

Mislim da je to osećanje naglo poraslo kada sam saznala da je baš taj datum, 24. mart, odabran kao Međunarodni dan za pravo na istinu o velikim kršenjima ljudskih prava i za njihove žrtve. Možda se baš zbog toga misija zvala „Milosrdni anđeo“ ili kako već. Možda su se baš zbog toga sva ta prava i pravila sramno zanemarila, da se pokaže da se nekome i to može.

Svakog 24. marta u osam uveče ja proživljavam isti strah, kao da nešto slično ponovo počinje. Možda zato što se tako nešto nikad i ne završava. Možda zato što smo mali, što smo „podigli kuću nasred puta“, pa večito hoće da nam je ruše.

Jedno, ipak, znam. Znam da sada, kada u šest po podne otvorim prozore da čujem muziku u opštoj italijanskoj tišini, ja čujem jače muziku s mostova. Znam da sada, dok se plašim i najobičnije prehlade, sa dvanaest godina me nije bilo strah da gledam avione koji su se usudili da zauzmu moje nebo. Znam da sada, dok smo prinuđeni da ostanemo u toplini svoga doma, mnogi su iz svojih domova bili proterani. Znam da mogu i da možemo ako se poštujemo, ako mislimo jedni na druge, ako se čuvamo. Prosto je nemoguće danas sećati se tog 24. marta 1999. godine, a da ne pomislimo na sličnost sa trenutnim stanjem. Opasnost od koje smo tada bežali i od koje sada bežimo apsurdno je ista. Vazdušna opasnost.

 

Milica Marinković

Romanzo “In serbo” – Serbo per Italiani