Čekajući malog princa Lazara 

Mi smo Emanuele i Andreana, dvoje mladih iz Milana, koji su odlučili da naprave velike i važne korake zajedno.Upoznali smo se u kafiću u kojem radimo i postepeno smo spoznali ljubav i radost kroz mogućnost uzajamnog deljenja istog krova i osnivanja porodice.
Na toj čvrstoj osnovi smo odlučili, uprkos teškim ekonomsim prilikama, da se venčamo ( ako situacija sa Kovidom19 dozvoli, 28.juna 2021.g.) i imaćemo sina kome ćemo dati ime LAZAR.
Ja, Emanuele, sam volonter u humanitarnom udruženju „Glas u tišini“ ( Una voce nel silenzio), koje je nastalo na inicijativu grupe prijatelja i već godinama se brine za pomoć hrišćanskim zajednicama koje trpe progone širom sveta. Udruženje organizuje razne humanitarne misije zato što volimo da uvek budemo na licu mesta i da shvatimo šta se događa na teritoriji kojoj dostavljamo pomoć.
Pre četiri godine sam prvi put bio u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija i od tada se moj život promenio. Otpočeo sam duhovni put na koji me je podstakao taj kraj sačinjen od manastira i vernika. Kada sam prvi put ušao u Visoke Dečane srce mi je stalo, a moja duša se ispunila. Monasi su nam ispričali i objasnili istoriju Srpske pravoslavne crkve, a ono što nas je na kraju posebno pogodilo, bio je lik kneza Lazara i Kosovska bitka. Još se sećam reči: „Srbija je jedna nacija koja se rodila iz poraza.“ Takođe po predanju, smatra se da je na dan bitke iz Jerusalima poleteo jedan soko koji je u kljunu držao lastu i koji je stigao do šatora kneza Lazara. Taj soko je bio ustvari Sv.Ilija, a lasta je bila poruka od Boga koji je kneza Lazara pustio da bira između zemaljske pobede i carstva nebeskog. On je izabrao ovo drugo. Tako učinivši, on je osnovao crkvu koja se temelji na žrtvi i prolivenoj krvi Srba koji su se žrtvovali za jedno veće dobro.
Iz ovog razloga sam odlučio da tako nazovem svog sina, imenom velikog srpskog kneza, da bih odao čast njemu i celom srpskom narodu koji me ovih godina je prihvatio i promenio mi život.
Bog, otadžbina i porodica, na tim principima se zasniva vaš narod i na njima se takođe zasniva moja zajednica i moja porodica.
I na kraju, želeli bi od srca da se zahvalimo Savezu Srba u Italiji koji nam je poklonio ikonu Svetog kneza Lazara, znajući da smo dugo tražili način da nam Ikona stigne iz Srbije.
Emanuele Bizonji
Andreana de Frančeski
—————-
Ovu priču objavile su i Vesti on-lajn