Интервју са Душаном Алексићем-председником Савеза Срба у Италији-Геополитичке вести

Након објаве отвореног писма новинарима 04.08.2015. у дневним новинама „L’Adige“, новинар листа „Геополитичке новине“ (Notizie geopolitiche) Giacomo Dolzani, имао је интервју са нашим председником Савеза Срба у Италији Душаном Алексићем. Преносимо вам текст интервјуа који такође можете погледати на сајту Геополитичких новина  http://www.notiziegeopolitiche.net/?p=55356

Giacomo Dolzani

aleksicПрошло је више од седам година од проглашења независности Косова од Србије: како видите ту сецесију и шта мислите о будућности те земље, посебно о будућности српске мањине која ту живи?
„Ово питање дира отворену рану српског народа, рану која може да зацели само када на Косову и Метохији (право име покрајине) буду превазиђена неслагања која онемогућавају народима, који вековима живе на том подручју, свако у својој вери, сваки са Својим језиком, традицијом и културом, да опет живе мирно, било да су већински или мањински народ. При томе мислим на Србе, Албанце, Турке, Хрвате, Бошњаке, Роме, Горане и друге. Желим да нагласим да Косово и Метохија нису само Отаџбина Срба и Албанаца, већ и других националних мањина, које су нажалост имале исту судбину као Срби у току етничког чишћења од стране Шиптара. Основни услови да се оствари заједничка егзистенција су економски, смањење незапослености, раст животног стандарда, владавина права и поштовање закона, сигурност грађана. Први и најважнији услов је да се врати сигурност, да би се неалбанци вратили на Косово и Метохију.campana_serbia_grande
Није случајно осакаћено име регије, без назива Метохија. Ова реч одаје чије је власништво та земља (реч “метох” значи манастирски посед). Срби воле да граде. У својој дугој историји изградили су много цркава и манастира, а у Старој Србији, данашњем Косову и Метохији, налази се највећи део цркава и манастира које су изградили. Ти манастири, који су од огромног духовног значаја за наш хришћански православни народ, представљају такође и велико културно богатство нашег народа. Они припадају нашој цркви, њено су власништво. На Западу приватно власништво је заштићено законом, док су на Косову и Метохији српске цркве и манастири били уништавани од стране албанских сепаратиста, а оне што је остало проглашава се “косовским баштином”.
Сада, као што видите, из историјских, а пре свега из политичких разлога, Срби су у мањини и тој мањини прети нестанак. Живе у енклавама, у веома тешким условима. Њихова будућност је неизвесна, али имају подршку и солидарност Срба из Србије и дијаспоре. Србија не може никад признати једнострано проглашену независност коју су прокламовали Албанци. Ни једна влада то никада неће моћи да учини, јер не би имала подршку свог народа и од своје цркве. Сувише су дубоки наши корени у косовско – метохијској земљи. Без корена ни биљка не може да живи, без историјских и културних корена ни народ не може да опстане. Када бисмо признали Косово, то би значило да сечемо своје корене и осуђујемо сами себе на нестанак. Ја не видим будућност Србије без Косова и Метохије, као што не видим будућност Косова и Метохије без остатка Србије.“

Често се истиче да је Приштина заслужила своје право на самоопредељење због злочина Милошевићевих снага у току рата на Косову, нарочито у двогодишњем периоду 1998. – 1999.; како коментаришете те тврдње?
Aleksic_grande„Мислим да није оправдано самоопредељење као последица политике једног човека у периоду једне или две године. Косово и Метохија није никад било Милошевићева својина. Неправедно је казнити цео један народ због погрешне политике једног њеног председника. Милошевић је својом политиком нанео штету пре свега Србима и та штета је била економске природе. Затим је покушао је да заустави албански сепаратизам, који је на Косову и Метохији трајао деценијама, а који се ни у чему није разликовао од сепаратистичких тенденција који су присутни у неким европским земљама. Не правдам Милошевића, као што сам већ рекао, он је водио погрешну политику, али мислим да би свака влада одлучно реаговала када прети сигурност њеним грађанима и у одбрани свог територијалног интегритета.
Многе земље имају регије у којима постоје сепаратистичке тенденције, али у тим земљама сепаратисти нису успели да остваре право на самоопредељење, јер се у њиховим случајевима поштовало међународно право које гарантује територијални интегритет једне земље. Не изненађују ме одлуке Албанаца, него међународна заједница која их је подржала и земље које су признле “независност Косова”. Те земље су повредиле територијални интегритет Србије, без удубљивања у последице и историјских збивања пре Милошевића.“
Које је ваше мишљење у вези положаја који има Еврпска Унија у преговорима између Србије и Косова за признавање независности Приштине од Београда?
„Немам о томе формирано мишљење, него ова питања: ако Косово није српска територија, зашто траже од Србије да га призна као независну државу?
Ако је Косово територија која припада Србији, зашто је признато као независна држава ако се Србија томе противи?
Што се тиче медијације Европске Уније у преговорима, постављам треће питање: Да ли ЕУ жели да помогне Србима и Албанцима да нађу решење проблема које би било прихватљиво за обе стране, или их приморава да прихвате решење које је већ донето у европском врху?“

Бивши председник Републике Српске, Радован Караџић, давајући интервју нашем часопису [1] тврдио је да, у току рата који се водио између 1991. и 1995. године, страна штампа, коју су контролисале европске владе “припремила на крајње брижљив начин систем “демонизације” и стигматизације Срба, и представља пример да у будуће свако може да предвиди шта може да се догоди једном народу који буду третирали на исти начин као српски народ.” Какво је ваше мишљење у вези тога?
„Писао сам у писму италијанским медијима какве последице смо имали ми, обични грађани српске националности, од антисрпске пропаганде која је покренута за време рата у Југославији. Пропаганда или “демонизација” Срба, као што рече председник Караџић, приписивала је сву кривицу због рата, масакре, етничка чишћења, све ратне злочине само Србима. Обични људи, на основу информација већине западних медија, мислили су да је Србија агресор који прво напада Хрватску, па Босну и Херцеговину, па на крају Косово. Владало је мишљење да су Хрвати, босански муслимани и Албанци били борци за слободу а њихово цивилно становништво жтртве српске агресије. Мало њих је знало да су нације у ратном сукобу биле из једне исте земље, да је то био грађански рат. Када је НАТО бомбардовао Србију, мислили су да су Срби најзад праведно кажњени за све ратне злочине које су само они вршили. Нису ништа знали о томе да НАТО бомбе бомбардују и Косово и Метохију и Црну Гору, нису знали о “колатералној штети” која је однела хиљаде живота недужних цивила, као ни о штети коју су имале њихове властите земље: најмасовнија емиграција са Косова и Метохије је била за време и после НАТО бомбардовања. Тада су и Срби масовно емигрирали, јер је бомбардовање уништило индустрију и економију земље.“

Како видите прославу и најављену војну параду у Хрватској поводом двадесетогодишњице војне операције “Олуја”?
„Мислим да је војна операција “Олуја” била велика трагедија, не само за Србе него и за Хрвате. Пре двадесет година, 250 000 становника Хрватске, српске националности, напустило је своју земљу, у којој су живели генерацијама. Изгубити 250 000 становника за пар дана не може бити победа него пораз, разлог за државну жалост. Ја тако мислим. Не зато што се радило о мом народу, српском, него и за било који други народ, који је принуђен да масовно напусти своју земљу, разлог је за жалост, а не за празновање. Сигуран сам да многи Хрвати исто то мисле. Требало би да славе ако се Срби врате у Хрватску. Треба да славимо ако поново будемо у стању да живимо поштујући се узајамно и ако, пошто смо Хришћани, успемо да опростимо једни другима ране које носимо из тог несрећног рата.“

 

——

 

Председник Савеза Срба у Италији, Душан Алексић, емигрирао је у Италију деведесетих година, када је имао нешто више од 20 година. Његов живот у емиграцији је сличан животу свих емиграната: борба за опстанак и несигурност, туга за Завичајем и одлучност да се успе. Завршио је средњотехничку школу и спремао се да буде грађевински техничар у Југославији. У Италији ради у грађевинарству. Ожењен је и има петоро деце. Поред свих пословних и породичних обавеза, налази времена и снаге да посвети свом народу.

 

Преузето са сајта Геополитичке вести (Notizie Geopolitiche) 12.08.2015.

Српска верзија http://www.notiziegeopolitiche.net/?p=55356

Италијанска верзија http://www.notiziegeopolitiche.net/?p=55338

Twitter: @giacomodolzani